U subotu 28.marta biće obeleženo sedam godina od tragedije koja se odigrala u Otrantskom kanalu 1997.god. Te godine su na brodovima Kater i Rader izgubili život albanci koji su pokušali da pobegnu iz Albanije: deca, žene i muškaraca koji su poginuli nakon što se njihov brod sudario sa brodom Vojne mornarice.
Radi utvrđivanja odgovornosti Vojne mornarice pokrenut je proces koji se u toku ovih 7 godina stalno obnavljao i koji, kako kažu članovi porodice žrtava i italijansko-albansko Udruženje «Skanderbeg», rizikuje da bude arhivisan.
Politička klima koja je postojala onda slična je aktuelnoj političkoj klimi: vlada centralne levice nije tolerisala emigriranje u Italiju polovinom devedestih godina, pre svega u toku rata na Balkanu; nesrećan slučaj koji se odigrao nije bio baš dobro prihvaćen u našoj zemlji, dok je ne iznošenje istine pokazalo u toku svih ovih godina želju sakriti razloge ove tragedije.
Sedam godina kasnije Udruženje «Skanderbeg» i porodice žrtava predlažu da se 28.mart proglasi Danom doseljenika i izbeglica, a pre svega traže, u pismu koje je upućeno predsedniku italijanskog Saveta, predsedniku Evropske Komisije i predsedniku Saveta Republike Albanije, održavanje procesa kako se ne bi izgubilo dostojanstvo, a ovaj tragičan događaj zaboravio.
Intervjuisali smo Krenara Ksavara, jednu od 34 preživele osobe. Krenar je te noći izgubio 7 članova porodice. Pitali smo ga pre svega da li su dobili odgovor na pismo-apel.
Odgovor: Tražimo da brod italijanske Vojne mornarice «Sibila», koji se namerno sudario sa brodom na kojem su bila deca, žene i stare osobe, bude osuđen. Tražimo da se ovaj slučaj iznese pred međunarodni sud zato što smo videli sve što se desilo.
P: Kako to da se ništa nije rešilo posle sedam godina?
O: Ništa se nije rešilo zato što odgovorni jako dobro znaju šta su učinili tog 28.marta 1997.god. Oni su namerno ubili osobe koje su se nalazile na albanskom brodu, a motive iz kojih su tako nešto učinili moraju da iznesu baš oni.
P: Vi ste nas podestili da je pomoć te noći stigla jako kasno…
O: Pomoć je stigla jako kasno zato što su se brodovi sudarili, a oni su hteli što manje svedoka. Mi smo posumnjali da će i nas, kada su nas premestili na drugi brod, pobacati u more kako ne bi prepričali ono što smo videli svojim očima.
P: Šta je to što ste videli svojim očima i kako vam se brod približio?
O: Brod «Sibila» nas je prvo dugo pratio, negde oko sat vremena, i kada je pao mrak bukvlano je udario u naš brod.
P: Da li se to dogodilo u međunarodnim vodama?
O: Od početka smo tražili da se ovim slučajem pozabavi Međunarodni sud u Strazburgu, ali Vlada Albanije izgleda još uvek nema dostojanstvo da predstavi svoje državljane pred sudom kako bi ih odbranila od onoga što se desilo u Otrantskom kanalu i mislim da odgovorni u Strazburgu nemaju želju da osude ovaj zločin.
P: Da li su članovi porodica dobili odštetu?
O: Dobili su odštetu ekstra-pravnog zakona u 2002.god. i uvučeni su u prevaru italijanskih parlamentaraca. Dobili su nešto novca koji lično smatram nije dovoljan, jer jedan državljanin Italije, Nemačke ili Albanije ne košta toliko. Videli smo da je slučaj Ćermis izvrednovan mnogo više od ovog «albanskog» slučaja. Izračunato je da državljanin Nemačke vredi oko 2 miliona dolara. Na ovaj način se vide predrasude o državljanima sveta.
«Vlada Italije je predložila cifru od 35 hiljada euro za supružnika ili dete i 4.500,00 euro za rođaka. Radi se o jednom sramotnom predlogu koji su međutim mnogi članovi porodica na kraju prihvatili. Radi se o prevari zato što ove osobe nisu znale da je isplata bila tolika – na kraju dodatnog odobrenja – i da je bila uslovljena povlačenjem optužene strane sa procesa.»
P: Sada tražite pravdu i istinu, ali predlažete i da 28.mart svake godine bude posvećen doseljenicima i izbeglicama.
O: Mislili smo da ovaj dan bude dan sećanja na sve slučajeve ove vrste koji su se desili na svetu. Tražiti pravdu znači ne ponoviti zločine kao što je ovaj. Moramo se ujediniti kako bi se borili protiv svih zločina koji se vrše nad doseljenicima.
